Ja sam jedna od onih koju inspiriraju tzv. mali ljudi. Ne glumci, ne manekenke, ne pjevačice. Obični, svakodnevni, vi-ja, ljudi. Sada, kada sam s vama podijelila ovu misao, nimalo vas ne bi trebala iznenaditi činjenica da sam se uz povratak na posao, najviše veselila (ponovnom) putovanju javnim prijevozom. Da, koliko god većini ljudi to isto predstavlja traumatično iskustvo, za mene predstavlja priliku da vidim i čujem neku drugu stranu. Zašto? Slušajući i promatrajući druge ljude, vjerujem da se odobravanjem ili neodobravanjem tuđih postupaka ili oblika ponašanja, puno kvalitetnije možemo osvrnuti na naše vlastito. Jesam li ja bolja ili gora? Kako bih ja postupila u datoj situaciji?
Neki sam se tako dan, po ni sama ne znam koji puti, susrela sa situacijom u kojoj je mlada strankinja od pedesetak kilograma, bezuspješno pokušavala u staru sedmicu unijeti svoj, duplo teži kofer. Gledaju je tako barem trojica finih, jedrih, ko’ od stine odvaljenih mladića…i gledaju…i gledaju. Ostali komentiraju da što će joj toliki kofer, veći kofer od nje, tramvaj stoji, mi svi skupa s njim… Nitko, ništa. Sličan se scenarij ponovio i prilikom izlaska iz tog istog tramvaja, a sličan se scenarij dogodio i nebrojeno puno puta i meni samoj. Koliko sam puta vukla kolica s malim djetetom unutra, uz i niz stepenice doma zdravlja. Ljudi prolaze… muško, žensko, mlado, staro. Nikakve reakcije. Zadnji dan mog putešejstva u taj isti dom zdravlja, jedan je gospodin bio čak i ljut na mene što uz pomoć sedamdesetogodišnje muževe bake nosim kolica i maloga uz stepenice, a imam s druge strane zgrade prilaz za invalide. Puno hvala, niste trebali. I ne, nije stvar u deset stepenica, i ne treba se nikoga doticati što ja nemam gdje ostaviti klinca dok vozim baku zubaru, niti to što nisam znala za prilaz za invalide, pa ni to što baš i nisam neki komad od ženetine… Ipak, PRISTOJNO JE. LIJEPO JE. DOBRO JE I ZDRAVO JE…pazite ovo-POMOĆI drugom čovjeku.
Danas, dok ovo tipkam, je Dan žena. Čestitamo, slavimo, objavljujemo mudre i emancipirane misli po društvenim mrežama. Ponosne smo što smo žene i što smo sve postige od onih davnih dana sufražetkinja. S druge pak strane, tisuću i jedan pokret za prava ovih i onih. I onda uz sve to, zaboravimo na zajednički nazivnik. Zaboravimo na ono što nas sve veže. Čovječnost. Odgoj. Kultura.
Ujutro sam starijem sinu, prije odlaska u vrtić, ponavljala da čim dođe u svoju grupu, čestita tetama Dan žena. Prije samog ulaska, pitala sam ga zna li što treba reći. Rekao je da zna i da sam dosadna. Čim su se otvorila vrata, utrčao je bez da je išta rekao, a ja sam tužno ostala na vratima.
Danas je zaboravio, a možda će i sutra. Ipak, jednog dana neće. Neće i ne smije. Jer sam ja tu. Na meni kao majci leži odgovornost da ga naučim kako se ponašati prema ženama. Na nama kao roditeljima leži odgovornost da ih naučimo kako pružiti ruku drugome, nesebično, bez razmišljanja i kalkulacija. Na nama kao roditeljima leži odgovornost da ih naučimo kako biti najbolja moguća verzija čovjeka. Ne na društvu, na nama.
IVANA
Uvijek sređena, naspavana, racionalna, odmjerena #supermama dvojice dječaka koja će na našem portalu dijeliti savjete kako biti sve to. ? Ili NE!? Idemo ispočetka… tridesetdvogodišnja Zagrepčanka i ponosna mama dvojice malih muškaraca koja (nekad manje, nekad više uspješno) pokušava “žonglirati” između majčinstva, posla i mrvice slobodnog vremena za sve one male, ženske radosti koje ovaj život čine ljepšim. Zaljubljenica u modu, kavu, čokoladu, dvorce i Instagram. Autorica je bloga 5foot7andbambieyes.blogspot.hr, a na našem će portalu pisati o svim onim pitanjima s kojima se susreće gotovo svaka današnja žena i majka.
Zašto ti nisi ženi pomogla?
Zahvaljujem na čitanju i komentaru. Nisam pomogla jer sam bila kod drugih vrata te je bila gužva. Da sam bila u mogućnosti, svakako bih, jer sam se i sama puno puta našla u sličnoj poziciji kako sam i napisala u tekstu. Bilo bi malo ironično da pričam o nečemu čega se sama ne držim ili barem trudim držati… 😉