Koliko god ja sebe uporno svrstavala u kategoriju uberkul supersimpatične ležerne mame – ja to, ljudi moji, nisam. Teška srca priznajem, ja sam mama paničar.
Ako ste bar jednom sreli mene i moju djevojčicu negdje u gradu, u parkiću ili na plaži – vidjeli ste da smo i ona i ja jako opuštene i zabavne. Ja furam neki kvazi urbani đir, a i mala isto. Pokidane traperice, kul majica s natpisom, tenisice i cvike na glavi. Šetamo se laganim korakom, poskakujemo, plešemo gdje stignemo, gledamo avione na nebu i brodove u moru. Upijamo zrake sunca i miris valova. Živimo punim plućima. Zapravo, Leona živi punim plućima. Ja dišem na škrge i samo se pretvaram da sam easy like Sunday morning.
Od trenutka kada sam ostala trudna, živim u nekom neobjašnjivom strahu. Svjesna sam da to nije dobro ni za mene ni za moju obitelj, iako svojim strahovima dobro upravljam i ne prepuštam se njima.
Što ne mijenja činjenicu da sam u trudnoći strahovala od toga hoće li sve biti u redu s bebom, da sam kasnije strahovala od SIDS-a, strahovala da je beba gladna, strahovala na svaku stolicu koja nije bila zlatno žute boje s komadićima zrnatog sira. Bojala sam se i prvih prehlada i slina u nosu koje sam morala izvući usisavačem ili fiziološkom… Strahovala sam od cjepiva (iako je Leona redovno cijepljena), strahovala sam od alergija na hranu i gušenja (iako je mala blw beba). Nakon što je prošla prva godina apsolutno nepotrebnih i nesmislenih strahova – počela je druga godina. Mala je krenula u jaslice, a ja sam se bojala da ona tuguje za mnom (nije tugovala). Bojala sam se da se tete ne brinu dovoljno o njoj jer ima puno djece (brinu se o svima jednako, trude se koliko god mogu), bojala sam se prvih prehlada (bilo ih je jako puno). Bojala sam se alergotesta (koji nisu ukazali ni na jednu jedinu alergiju), bojala sam se pregleda kod ORL (kojim je dijagnosticiran uvećani treći krajnik). Googlala sam i svakakve rijetke bolesti, čisto da odbacimo sve moguće uzroke kronično začepljenog nosa. Kada sve zbrojimo, i dalje su moji strahovi bili neopravdani jer su to sve neke male sitne dječje ”radosti”. Moja je djevojčica, na moju veliku sreću i radost, zdravo i sretno dijete koje napreduje iz dana u dan, proučava svijet oko sebe i od njega uči. Ona živi punim plućima, dok ja strahujem oko apsolutno svake gluposti, nepotrebno. Trebala bih se i ja jednostavno prepustiti trenutku i uživati jer moje dijete neće nikada više biti ovako maleno.
I to me zastrašuje, jednog ću dana samo trepnuti i Leona će krenuti u školu.
Onda ću ponovo trepnuti, a ona će već izlaziti s prijateljicama. Kad opet trepnem, više neću imati djevojčicu nego odraslu ženu.
Ta će žena imati svoj posao, svoje ambicije, svoje snove, svoju novu obitelj, svoje obaveze, svoje režije i svoj stan…
Nadam se i da ću biti živa i zdrava dovoljno dugo da sve to vidim na svoje oči i da svoju djevojčicu stavim na pravi put. Da, reći ćete da sam luda, ali bojim se i smrti, više nego ikad nakon što sam izgubila jednu meni dragu osobu, koja je previše mlada napustila ovaj svijet… O smrti ne pričamo puno, svi je se bojimo. Opravdano. To je ljudski, to je normalno, to je na koncu i prirodno.
Inače, ja sam vam jako skromna. Nemam neke prevelike ambicije ni želje. Došla sam u one godine kad sebi, dragim ljudima oko sebe, ali i svima ostalima, jedino što želim je puno zdravlja. Ostarjela sam ljudi moji. Kada me sretnete gradom vidjet ćete da sam jedna uberkul simpatična mama, opuštena i smirena, ali nemojte se iznenaditi ako vam usput kažem ”i puno sreće i zdravlja tebi i tvojima” na rastanku.
Foto: unsplash.com
